{"id":2759,"date":"2022-07-26T18:42:56","date_gmt":"2022-07-26T16:42:56","guid":{"rendered":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/?page_id=2759"},"modified":"2022-07-27T14:02:39","modified_gmt":"2022-07-27T12:02:39","slug":"price-iz-kampanje-children-and-genocide","status":"publish","type":"page","link":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/kampanja-children-and-genocide\/price-iz-kampanje-children-and-genocide\/","title":{"rendered":"Pri\u010de iz kampanje “Children and Genocide”"},"content":{"rendered":"[vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]\n

Online kampanja #ChildrenAndGenocide predstavila je 14 li\u010dnih pri\u010da koje su pisane i objavljivane u nastavcima, prate\u0107i formu platforme Humans of Amsterdam<\/strong><\/a>. Nastavci unutar jedne pri\u010de su numerisani, a svaki nastavak prati odgovaraju\u0107i portret \u2013 svi portreti vezani za istu pri\u010du dostupni su u zasebnim galerijama fotografija.<\/p>\n[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2764,2763,2762,2761″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cPrije nego \u0161to sam ro\u0111ena, moji roditelji odlu\u010dili su da ne \u017eele imati vi\u0161e djece. Kada je moja mama ponovo ostala trudna, moj tata se \u0161alio kako to nije njegovo dijete. Odrasla sam u malom selu u blizini granice sa Srbijom. Kada sam imala deset mjeseci, tata je preminuo. Moja mama je imala petero djece, za koje se morala sama brinuti. Sre\u0107om, imali smo amid\u017eu Red\u017eu, koji nam je dosta pomagao. Bio nam je kao otac. Uvijek nas je nasmijavao. Red\u017eo je imao umjetne zube. Ponekad bi mu tokom ve\u010dere ispali, a mi bismo se neprestano smijali. \u010cak i kada se nije trudio da bude smije\u0161an, uspio bi nas nasmijati. Bio je 18. septembar 1993. godine kada je granata pogodila na\u0161u \u0161kolu. Tada sam imala samo \u0161est godina. Amid\u017ea Red\u017eo nam je rekao da idemo u Srebrenicu, gdje bi za nas bilo sigurnije. Mama je spakovala ne\u0161to stvari i oti\u0161li smo. Pje\u0161a\u010dili smo 22 kilometra. Kada smo stigli u Srebrenicu, \u017eivjeli smo u ku\u0107i na\u0161ih ro\u0111aka. Dijelili smo jednu malu sobu. Sje\u0107am se da smo uvijek bili u potrazi za hranom. S vremena na vrijeme avioni su izbacivali humanitarne pakete uz pomo\u0107 padobrana. Jednog dana, paket sa hranom je pao pravo u na\u0161e dvori\u0161te. Bili smo tako sretni! Jo\u0161 uvijek pamtim ukus kikiriki putera i feta sira.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cOd 8. do 11. jula 1995. godine Srebrenica je pretrpjela zavr\u0161ne napade Vojske bosanskih Srba. Mi smo 11. jula oti\u0161li u biv\u0161u fabriku akumulatora, UN-ovu bazu koju su dr\u017eali vojnici holanskog bataljona, kako bismo potra\u017eili za\u0161titu. Moja mama je hodala sa \u010detvero svoje najmla\u0111e djece, uklju\u010duju\u0107i i mene. Moja starija sestra Fatima, koja je imala devetnaest godina, i moj brat Abdulah, koji je imao sedamnaest godina, hodali su zajedno. S obzirom na to da nas je bilo mnogo, odlu\u010dili smo da bi najlak\u0161e bilo da se razdvojimo i ponovno na\u0111emo kod fabrike. Tog dana je moja mama nosila tradicionalnu no\u0161nju. Sje\u0107am se da sam se \u010dvrsto dr\u017eala za njene dimije kako je ne bih izgubila. Kod fabrike akumulatora bilo je na hiljade ljudi koji su do\u0161li tra\u017ee\u0107i za\u0161titu. Moglo se vidjeti da holandski vojnici nisu znali \u0161ta raditi sa nama. Poku\u0161ali smo u\u0107i u fabriku, ali bila je puna, a vrata su bila zatvorena. Tra\u017eili smo Abdulaha i Fatimu, ali bilo je toliko ljudi da je to bilo beznade\u017eno. Mama je sve vrijeme uspijevala ostati pribrana, tako da sam se osje\u0107ala sigurno. Tu no\u0107 smo spavali izvan UN-baze. Dok su ljudi spavali, vidjeli smo srpske vojnike kako izdvajaju mu\u0161karce i odvode ih. Mnoge \u017eene su le\u017eale na svojim mu\u017eevima i sinovima. Prekrivale su ih pokriva\u010dima kako ih vojnici ne bi zarobili. Sje\u0107am se da sam u blizini \u010dula mu\u0161karca koji je vri\u0161tao jer su ga prona\u0161li i on je bio odveden. Nakon tri dana, stigli su autobusi. Rekli su da \u0107e \u017eene i djeca biti evakuirani u Tuzlu, koja je bila slobodna teritorija. U\u0161li smo u autobus u nadi da \u0107emo se u Tuzli ponovo sresti sa mojim Fatimom i Abdulahom.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n\u201cDok smo putovali prema Tuzli, ljudi koji su se nalazili pokraj puta su psovali i bacali kamenje na nas. Nakon \u0161to smo se vozili jedan sat, autobus se zaustavio. U autobus je u\u0161ao srpski vojnik. Sje\u0107am se kako je bio ogroman. Nosio je vojni\u010dke hla\u010de i na sebi nije imao majicu. U jednoj ruci je imao no\u017e, a u drugoj je dr\u017eao pi\u0161tolj. Psovao je i galamio na nas. Naredio nam je da predamo nakit, zlato, srebro, ili novac. Niko nije imao ni\u0161ta. Sljede\u0107e \u010dega se sje\u0107am je da sam ustala. Nisam osje\u0107ala vlastite noge. U tom trenutku sam imala lutku koja je imala samo jedno oko. Tresla sam se i rekla: ‘Molim te, uzmi moju lutku.’ Ona je bila moj najdragocjeniji predmet. Svi u autobusu su me gledali bez rije\u010di. Umije\u0161ao se voza\u010d autobusa. Rekao je vojniku da se udalji, i on je oti\u0161ao. Stigli smo u Tuzlu, gdje smo \u017eivjeli u izbjegli\u010dkom kampu. Nedugo nakon na\u0161eg dolaska, moja najstarija sestra Fatima se napokon vratila. Bila je sama. Moja mama je pitala ‘Gdje je Abdulah?’ Fatima je rekla: ‘Srpska vojska je zarobila Abdulaha.’ Moja mama je pala u nesvijest. Svi smo vri\u0161tali i plakali.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

4
\n\u201cGodine 2008. dobili smo telefonski poziv kojim smo obavije\u0161teni da je Abdulahovo tijelo prona\u0111eno. Trideset posto njegovih posmrtnih ostataka je prona\u0111eno u gradu Zvorniku. Uradili su rekonstrukciju i rekli nam da je Abdulah strijeljan. Nakon toliko godina \u010dekanja, odlu\u010dili smo da ga ukopamo ne \u010dekaju\u0107i pronalazak preostalih posmrtnih ostataka. Dvije godine kasnije prona\u0111en je i moj amid\u017ea Red\u017eo, kojeg smo ukopali pored Abdulaha. Fatima nikada nije pri\u010dala o onome \u0161ta se desilo sve do ove godine, kada mi je napisala pismo u kojem je opisala svoja sje\u0107anja. U pismu je objasnila kako su holandski vojnici u UN-ovoj bazi obilazili prostor sa komadi\u0107em papira tra\u017ee\u0107i od svih dje\u010daka koji su bili stariji od 15 godina da se potpi\u0161u. Fatima i Abdulah su razmatrali da li je dobra ideja da zapi\u0161u i njegovo ime. On je bio pretposljednja osoba koja se potpisala. Na listi je popisano 239 dje\u010daka i mu\u0161karaca. Holandski komandant je potpisao spisak. Kada su iza\u0161li iz fabrike, ovi dje\u010daci i mu\u0161karci su bili odvojeni, i oni su morali ostati. Fatima je opisala svoj ulazak u autobus i kako je posljednji put pogledala Abdulaha u o\u010di. Oboje su znali da \u0107e on umrijeti. Ona ka\u017ee da jo\u0161 uvijek ne mo\u017ee sebi oprostiti jer nije ni\u0161ta poduzela. U februaru 2020. godine sam oti\u0161la u biv\u0161u fabriku, koja je sada pretvorena u muzej, kao prevoditeljka sa grupom studenata. Dok su studenti obilazili muzej, ja sam sjela. Na stolu se nalazio folder sa nekim dokumentima. Nasumi\u010dno sam prelazila stranice i vidjela da je to spisak sa imenima. Kada sam okrenula posljednju stranicu, vidjela sam ime koje je bilo pretposljednje na listi. Bilo je to puno ime i prezime mog brata i godina njegovog ro\u0111enja: Salihovi\u0107 Abdulah \u2013 1977.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2768,2767,2766,2765″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cMoj otac je imao zdravstveni problem i odlu\u010dili smo da poku\u0161amo iz Srebrenice izbje\u0107i u Tuzlu. Otac i ja smo se uspjeli popeti na kamion, ali moja mama i sestra na\u017ealost nisu, te su morale ostati u Srebrenici. U Tuzli se o\u010devo stanje nije popravilo. Preminuo je nakon godinu dana. Tada je Srebrenica ve\u0107 bila okru\u017eena srpskim snagama i moja mama i sestra nisu mogle iza\u0107i iz Srebrenice i prisustvovati o\u010devoj sahrani. Kroz Crveni krst sam im uspio poslati pismo da ih obavijestim da je otac umro. Imao sam \u0161esnaest godina i morao sam sam ukopati oca. Godinu dana kasnije, 16. jula 1995. godine, moja mama je kona\u010dno uspjela do\u0107i u Tuzlu. U me\u0111uvremenu se moja sestra zaru\u010dila. Ona je \u017eeljela ostati sa svojim zaru\u010dnikom Sadifom. Obe\u0107ala je mami da \u0107e se na\u0107i sa nama u Tuzli. Prva stvar koju je moja mama uradila kada je stigla u Tuzlu bila je to da je kupila mojoj sestri Enesi lijep set posteljine. To im je namjeravala dati kao zaru\u010dni\u010dki poklon kada Enesa i Sadif do\u0111u.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cDani su prolazili, a mi nismo ni\u0161ta saznavali. Svaki dan su nove izbjeglice dolazile iz Srebrenice. Moja mama i ja bismo odlazili do izbjegli\u010dkih kampova i pitali bismo ljude da li su vidjeli Enesu i Sadifa. Pokazali bismo im slike, ali niko ih nije prepoznao. Svaki dan moja mama se molila. Tokom molitve podizala bi ruke i govorila: \u2018Dragi Bo\u017ee, molim te poka\u017ei mi gdje da tra\u017eim. Molim te daj da shvatim \u0161ta se desilo sa Enesom i Sadifom.\u2019 Nakon jednog mjeseca tra\u017eenja, kona\u010dno smo dobili neke vijesti. Neko nam je rekao da je moja sestra bila me\u0111u ljudima koji su poku\u0161ali pobje\u0107i kroz \u0161umu. Vi\u0111ena je kako se odmara ranjena u stomak. Kasnije je to i potvr\u0111eno. Ljudi su vidjeli njenog zaru\u010dnika kako je nosi kroz \u0161umu. Mi smo nastavili tra\u017eiti informacije, ali ni\u0161ta nismo prona\u0161li. Nakon 5 mjeseci, registrovali smo Enesu kao nestalu osobu. Uzeli su na\u0161e krvne uzorke i rekli su da \u0107e nas obavijestiti ukoliko bude bilo kakvih vijesti.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n\u201cGodine su pro\u0161le bez ikakvih informacija o tome \u0161to se desilo Enesi i Sadifu. Moja mama je \u010duvala posteljinu u plasti\u010dnoj vre\u0107ici ispod svog kreveta. S vremena na vrijeme, vadila bi je iz vre\u0107ice da bi je oprala. Nakon pranja, pa\u017eljivo bi je ispeglala, slo\u017eila, i ponovo vratila u plasti\u010dnu vre\u0107icu. Nismo gubili nadu sve dok 2002. godine nismo primili poziv od Instituta za nestale osobe. Prona\u0161li su tijelo u \u0161umi, a DNK analizom je utvr\u0111eno poklapanje. Moja mama i ja smo morali do\u0107i u mrtva\u010dnicu kako bismo izvr\u0161ili identifikaciju. Kada smo stigli, uposlenik Instituta je predlo\u017eio da bi bilo bolje da mama ne ide unutra, tako da sam ja u\u0161ao sam. Prona\u0161li su sve njene kosti, a na stolu je bio crveni komadi\u0107 tkanine i ne\u0161to ko\u017enog materijala. Doktor me pitao da li je to odje\u0107a koju je Enesa nosila na dan kada je napustila Srebrenicu. Rekao sam da ne znam jer nisam vidio Enesu godinama. Pitao sam mamu \u0161ta je Enesa nosila u danu kada je oti\u0161la. Mama je rekla: \u2018Crvenu haljinu i ko\u017enu jaknu.\u2019 Rekao sam: \u2019Mama, to je Enesa.\u2019 Po\u010dela je plakati. Mama se nije prestala nadati do posljednjeg trenutka.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

4
\n\u201cGodinama kasnije, rekonstrukcijom doga\u0111aja na osnovu pri\u010da razli\u010ditih ljudi, saznali smo da je Sadif vi\u0111en kako nosi Enesu kroz \u0161umu dok je ona ve\u0107 bila mrtva. Ljudi su mu govorili da ostavi tijelo, ali Sadif bi odgovarao da je ne \u017eeli ostaviti samu. Ostaci Sadifovog tijela su na\u0111eni 2015. godine. \u010cak i nakon saznanja o Enesinoj smrti, mama se jo\u0161 uvijek pa\u017eljivo brinula o posteljini. Vidio sam da postoji ne\u0161to sa \u010dim se mama u sebi borila. Trebalo joj je nekoliko godina da mi ka\u017ee da joj je, netom prije napu\u0161tanja Srebrenice, Enesa povjerila da je trudna. Moja mama je umrla 2016. godine. Sve te godine je \u010duvala posteljinu ispod svog kreveta. Prije saznanja o Enesinoj smrti, posteljina je simbolizirala nadu. Nakon \u0161to su prona\u0161li Enesu, posteljina je postala dio moje sestre koji je mama nosila sa sobom. Veliku plahtu sam sa\u010duvao za svoju porodicu. Imam dvije k\u0107erke. \u017delim da znaju ko im je bila tetka. One vole vidjeti plahtu. Jednog dana \u0107u to predati njima i one \u0107e podijeliti pri\u010du o Enesi sa svojom djecom. Odlu\u010dio sam donirati jastu\u010dnice Memorijalnom centru Srebrenica i Muzeju ratnog djetinjstva. Ako ih sa\u010duvam samo za sebe, samo \u0107e moja porodica znati \u0161ta se desilo Enesi. Na ovaj na\u010din, znat \u0107e cijeli svijet.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2770,2769″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cMoj otac je \u010duo da razdvajaju mu\u0161karce i \u017eene kod UN-ove baze. Svi mu\u0161ki \u010dlanovi porodice su poku\u0161ali pobje\u0107i kroz \u0161umu. Ipak, moj otac nije \u017eelio ostaviti mamu samu. Ona je bila trudna, a ja sam imala samo tri godine. Zajedno smo stigli u UN-ovu bazu u Poto\u010darima. Mama je poku\u0161avala uvjeriti oca da se preru\u0161i u \u017eenu. On je odbio to u\u010diniti. Kada je stigao autobus za evakuaciju \u017eena i djece, mom ocu nisu dozvolili da u\u0111e u autobus. On se nadao da \u0107e vojnici pokazati suosje\u0107anje jer je u naru\u010dju nosio mene. Me\u0111utim, rekli su mu da ide stati sa drugim mu\u0161karcima, a da mene preda nekome, ili \u0107e me u suprotnom ubiti. Predao me je mami koja je stajala u blizini i rekao joj da nas \u010duva i da \u0107emo se uskoro vidjeti.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cKada smo stigli na slobodnu teritoriju, neko vrijeme smo \u017eivjeli u \u0161koli. Kasnije smo se preselili ovdje u Tinju. U po\u010detku smo \u017eivjeli sa \u010detiri druge porodice. Ja sam prvi put krenula u \u0161kolu. Sje\u0107am se da sam vidjela drugu djecu sa njihovim o\u010devima i pitala sam se da li \u0107e se moj otac ikada vratiti. U \u0161koli nikada nisam rekla da ja vi\u0161e nemam oca. Uvijek sam imala nadu i govorila bih drugoj djeci da \u0107e se moj otac jednog dana vratiti. Sje\u0107am se da su mi djeca u \u0161koli govorila da la\u017eem i da je moj otac mrtav. To me toliko povrijedilo da sam jednog dana oti\u0161la u \u0161kolu i svima rekla kako se moj otac vratio. Bila sam toliko uvjerljiva da mi je \u010dak i u\u010diteljica povjerovala i pozvala moju mamu, kako bi tu informaciju provjerila. Nikada nismo imali priliku da napravimo porodi\u010dnu fotografiju. Moja mama je jo\u0161 uvijek bila trudna kada se oprostila od mog oca, tako da ga moja sestra nikada nije upoznala. Izvorno je ovo bila fotografija moje mame, mene, i moje sestre. Mi smo koriste\u0107i Photoshop na ovu fotografiju dodali i oca, kako bismo imali jednu porodi\u010dnu fotografiju na kojoj smo svi. Godine 2010. dobili smo potvrdu da je njegovo tijelo prona\u0111eno. Svake godine obilazim njegov mezar i izgovorim molitvu. Znam da to nije racionalno, ali ja i danas osje\u0107am krivicu. Ponekad mislim da je trebao poku\u0161ati pobje\u0107i kroz \u0161umu, ali kao da je \u017eelio provesti svoje posljednje trenutke sa nama.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2772,2771″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n<\/span>\u201cOdrastao sam blizu centra Srebrenice. Imali smo lijepu ku\u0107u, a na drugom spratu bila je velika, prazna soba u kojoj smo se ja i moja dva starija brata i ostala djeca iz sela znali igrati. Bili smo poprili\u010dno imu\u0107ni. Moj otac je \u010desto posu\u0111ivao novac drugim porodicama. Moj najstariji brat je bio ozbiljniji tip, a moj srednji brat se uvijek \u0161alio. Ja sam bio najmla\u0111i. Ugledao sam se na svoju stariju bra\u0107u. Bez obzira na sve, oni bi me uvijek za\u0161titili.<\/span><\/p>\n

Imao sam osam godina kada je po\u010deo rat. Sje\u0107am se zvukova granata koje su padale blizu na\u0161e ku\u0107e. S vremenom su nam ti zvukovi postali normalni. \u010cesto bi mase ljudi izbjeglih iz svojih sela prolazili pored na\u0161e ku\u0107e. Neki bi pokucali na na\u0161a vrata tra\u017ee\u0107i hranu i vodu. Moj otac bi se uvijek pobrinuo da ne napuste na\u0161u ku\u0107u praznih ruku. 11. 7. 1995. godine smo morali napustiti porodi\u010dnu ku\u0107u. \u010culi smo da su snage bosanskih Srba blizu zauzimanja Srebrenice. Moj otac i dvojica bra\u0107e su, iako civili, poku\u0161ali bje\u017eati kroz \u0161umu. Majka i ja smo oti\u0161li u staru tvornicu akumulatora u Poto\u010darima gdje su bili smje\u0161teni UN-ovi vojnici holandskog bataljona. Zatim su nas poslali autobusom na slobodnu teritoriju u Tuzlu.”<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n“Nismo imali predstavu o tome \u0161ta se desilo s mojim ocem i starijom bra\u0107om. \u010culi smo pri\u010de da su srpske snage ubijale mu\u0161karce, ali smo u isto vrijeme imali nadu jer su se neki ljudi ipak vra\u0107ali. U narednim godinama, mama i ja smo se \u010desto selili. \u017divjeli smo u nekoliko izbjegli\u010dkih kampova. Promijenio sam \u0161kolu \u0161est puta. \u017divot bez moja dva starija brata je bio te\u017eak. Sje\u0107am se da su me neka djeca u \u0161koli zadirkivala. Jedan od dje\u010daka je pozvao svog starijeg brata i on me udario u rame. Pao sam na zemlju i dok sam tu le\u017eao osjetio sam neizmjernu bol. To nije bila fizi\u010dka bol. Bila je to spoznaja da vi\u0161e nikad ne\u0107u imati stariju bra\u0107u da me za\u0161tite.<\/span><\/p>\n

Godine 2008. dobio sam poziv iz Instituta za nestale osobe. Prona\u0161li su mog oca. Godine 2010. zvali su ponovo. Rekli su mi da su prona\u0161li posmrtne ostatke moja dva brata. Morali smo do\u0107i u Institut da ih identifikujemo. Pokazali su nam fotografije ostataka odje\u0107e i kosti. Dvije tre\u0107ine kostiju su nedostajale. Pomisao da su njih trojica postrojeni i ubijeni boli i danas. Morao sam nastaviti \u017eivot bez njih. Poku\u0161avam se ne fokusirati na bol. Va\u017eno je nastaviti \u017eivjeti. Imam k\u0107erku i sina, i sve bih uradio za njih. Nadam se da im se nikad ne\u0107e desiti ono \u0161to se meni desilo. Nadam se da \u0107e \u017eivjeti u miru.”<\/span>[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2776,2773,2775,2774″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n<\/span>“Moji roditelji su sedam godina poku\u0161avali dobiti dijete. Od trenutka kada sam se ja rodila, moj otac i ja smo bili nerazdvojni. Sje\u0107am se da bi uvijek nakon dolaska s posla legao na kau\u010d. Sjela bih pored njega i osjetila njegov puls. Objasnio bi mi da ljudi imaju vene i da, kada prestane\u0161 osje\u0107ati njihov otkucaj srca, oni prestaju \u017eivjeti. Tada sam prvi put saznala \u0161ta je smrt. Imala sam nepunih sedam godina kada je rat po\u010deo 1992. godine. Izbjegli smo iz na\u0161eg rodnog mjesta i oti\u0161li \u017eivjeti kod nane i djeda u blizini Srebrenice. To su bile te\u0161ke godine. Hrane je bilo malo i na\u0161a porodica je bila siroma\u0161na. Moj otac je bio u vojsci. \u010cesto bi i\u0161ao na liniju. Nekad bi bio odsutan sedmicama, ali bi se uvijek vra\u0107ao sa ne\u0161to hrane. Jednog dana je do\u0161ao ku\u0107i i rekao: ‘Sabina, imam iznena\u0111enje za tebe. \u0160ta misli\u0161, \u0161ta je to?’ Pitala sam da li je \u010dokolada. Rekao je: ‘Sla\u0111e je od \u010dokolade’, i dao mi malenu Lego figuricu. Ranije nisam mogla ni zamisliti kako je to imati pravu igra\u010dku. Igrala sam se malim komadi\u0107ima drveta za koje bi moja nana plela d\u017eemper\u010di\u0107e. Sva djeca u selu su mi zavidjela na igra\u010dki. Nazvala sam je Sabe, po o\u010devom nadimku.”<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n<\/span>“Bili smo za ve\u010derom kada smo iznenada \u010duli da je srpska vojska napala Srebrenicu. Imala sam samo deset godina, ali sam vrlo dobro shvatala da se ne\u0161to u\u017easno doga\u0111a. Brzo smo spakovali ne\u0161to stvari i oti\u0161li. Ponijela sam svoj \u0161kolski ruksak u koji sam stavila jednu svesku i svoju malu Lego figuricu, Sabeta. Zajedno sa hiljadama izbjeglica, po\u010deli smo pje\u0161a\u010diti prema sigurnim selima. Kada smo stigli, bosanski mu\u0161karci, uklju\u010duju\u0107i i mog oca, morali su i\u0107i na liniju. Sje\u0107am se da smo sjedili kada me otac posjeo u svoje krilo. On nije bio emotivan mu\u0161karac, ali je u tom trenutku po\u010deo plakati. Rekao je: ‘Bino, rat je veliki \u010dovjek koji nas poku\u0161ava pojesti. Ovaj put, kako nas ne bi pojeo, morat \u0107emo se rastati.’ Rekao mi je da \u0107emo se sresti ispred robne ku\u0107e u Tuzli, na slobodnoj teritoriji. Primijetio je moj ruksak. Rekao mi je da \u0107e on biti prete\u017eak da ga nosim i da bi bilo bolje da ga ostavim. Pitao me \u0161ta imam u njemu. Rekla sam mu da sam ponijela svesku kako bi on imao papir da mota cigarete. Kada sam to rekla, po\u010deo je plakati tako glasno da je zvuk njegovog pla\u010da odjekivao \u0161umom.\u201c<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n<\/span>“Na hiljade ljudi nas je okru\u017eivalo dok smo se opra\u0161tali. Kada sam posljednji put zagrlila oca, svi su nestali, i ostali smo samo ja, moj otac, majka, i moje dvije mla\u0111e sestre. Neko je povikao da moramo krenuti ili \u0107emo biti ubijeni. Ostavili smo oca iza nas i dok smo se udaljavali od njega, ja sam gledala nazad u njegovom pravcu kako bih ga mogla vidjeti malo du\u017ee. Dok sam gledala unazad, saplela sam se o komadi\u0107 drveta. Po\u010dela sam plakati i moj otac je dotr\u010dao do mene i rekao: ‘Ako pada\u0161 sada kada te vidim, kako \u0107e\u0161 pre\u017eivjeti bez mene?’ Moja mama i sestre su se ve\u0107 udaljile. Pitala sam oca da po\u0111em sa njim. Rekao mi je da ne mogu, ali mi je obe\u0107ao da \u0107emo se opet vidjeti. Moja mama se vratila i uzela me za ruku. Ustala sam i oti\u0161la sa mamom i sestrama. Odjednom sam ponovo \u010dula o\u010dev glas. Vikao je: ‘Bino, zaboravila si svoju igra\u010dku!’ Dotr\u010dala sam do njega i, iako je on \u017eelio da mi da figuricu, ja sam mu rekla da on treba \u010duvati Sabeta na sigurnom. Znala sam da ako Sabe ostane s njim, moj otac bi morao odr\u017eati obe\u0107anje i vratiti mi ga. Stavila sam Sabeta u d\u017eep njegovih pantalona i nastavili smo hodati. Kada smo stigli u dolinu, \u010dula sam nekoga kako doziva moje ime. U daljini, na brdu, vidjela sam svog oca. Mahao je svojom ko\u0161uljom i vikao: ‘Vidimo se u Tuzli, volim te!’ “<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

4
\n<\/span>“Nakon rata smo se preselili u Tuzlu. Nismo znali ni\u0161ta o mom ocu. Tek 1997, dvije godine nakon zavr\u0161etka rata, dobili smo telefonski poziv iz Instituta za nestale osobe o pronalasku mog oca. U to vrijeme jo\u0161 uvijek nije ra\u0111ena DNK-analiza, ve\u0107 su \u010dlanovi porodica dolazili da poku\u0161aju identificirati na osnovu odje\u0107e ili li\u010dnih predmeta. Moja mama je bila toliko slomljena da nije mogla i\u0107i. Kasnije su iz Crvenog krsta ponovo svratili do na\u0161e ku\u0107e i pozvali nas da uradimo identifikaciju tijela. Moja mama je prepoznala vozilo jer to nije bilo prvi put da je morala identificirati \u010dlana porodice. U panici je pobjegla u \u0161umu. Ostavili su nas i rekli da mo\u017eemo do\u0107i na identifikaciju onda kada budemo spremni. Deset dana prije moje mature, telefon je zazvonio i pitali su me mogu li ja do\u0107i i identificirati tijelo. Tada sam imala sedamnaest godina. Iako sam jo\u0161 uvijek bila maloljetna, odlu\u010dila sam da je do\u0161lo vrijeme. Rekla sam mami da bi bilo dobro da to uradimo sada. Napokon bismo imali mjesto gdje bismo ukopali oca. Sa mamom sam oti\u0161la u identifikacioni centar. Rekli su mi da se \u010dini kako je otac bio ubijen tokom zasjede, a prije nego sam u\u0161la u sobu, objasnili su mi da su tu dva stola. Na jednom stolu su njegove kosti, a na drugom njegova odje\u0107a. Rekli su mi da se usredoto\u010dim na sto s njegovom odje\u0107om. Kada sam u\u0161la u sobu, odmah sam prepoznala njegove pantalone. Prvo \u0161to sam uradila je da sam posegnula za njegovim d\u017eepom. I tu je bio, prekriven pra\u0161inom, moj ‘Sabe’, moja Lego figurica. Nakon toga se moj svijet sru\u0161io. Vi\u0161e nisam \u017eeljela i\u0107i na maturu. Nastavnici i u\u010denici su tra\u017eili da do\u0111em. Imala sam veoma dugu kosu, ali je po\u010dela opadati zbog stresa. Ostala sam zatvorena u svojoj sobi \u0161est mjeseci. Odbijala sam bilo kakvu pomo\u0107. Odbijala sam da idem kod psihologa. Umjesto toga, postala sam vlastiti psiholog. Po\u010dela sam pisati pisma svom ocu. Sa svakim napisanim pismom, osje\u0107ala bih se bolje. Prikupila sam sva pisma i, uz pomo\u0107 svoje porodice i prijatelja, objavila sam knjigu. Stavila sam je pored njegovog mezara, tako da ljudi koji posjete Memorijalni centar Srebrenica znaju o mom ocu i o tome koliko ga volim.”<\/span>[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2812,2811,2810″ onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n<\/span>“Moj otac je \u010desto radio na gra\u0111evinskim poslovima u Njema\u010dkoj i Hrvatskoj. Sedmicama bi bio odsutan, ali bi nam svaki put donosio poklone. Kada god bi se vra\u0107ao, mi bismo pje\u0161a\u010dili nekoliko kilometara kako bismo ga susreli u putu i po\u017eeljeli mu dobrodo\u0161licu. Jednom nam je iz Njema\u010dke donio videorekorder. Niko drugi u selu nije imao videorekorder, tako da smo mi jedini mogli gledati crtane i igrane filmove. Prijatelji i porodica bi se okupljali u na\u0161oj ku\u0107i da gledaju filmove. Odrasli bi gledali videospotove tradicionalnih muzi\u010dkih grupa sa Balkana. Kada bi oni zavr\u0161ili, mi bismo gledali crtane filmove kao \u0161to su Tom & Jerry i Popeye. U blizini na\u0161eg sela \u017eivjelo je dosta bosanskih Srba. To su bili na\u0161e kom\u0161ije i prijatelji. Ja sam imao dvanaest godina kada sam polako po\u010deo shvatati \u0161ta se de\u0161ava; rat je do\u0161ao posljednjeg dana \u0161kole. Bio je to tre\u0107i april 1992. godine. Oko \u0161kole je bilo pijanih vojnika koji su se nedoli\u010dno pona\u0161ali. Nikada nisam uvi\u0111ao da postoje razlike izme\u0111u mene i mojih prijatelja, do jednog dana kada sam sa mojim drugom Slavi\u0161om gledao stari jugoslavenski film o partizanima. Tokom filma je bila jedna scena u kojoj su se partizani borili protiv neprijateljske vojske. Na kraju scene su partizani pobijedili. Iz osje\u0107aja uzbu\u0111enosti, rekao sam Slavi\u0161i: ‘Pobijedili smo! Na\u0161a vojska je pobijedila.’ Slavi\u0161a je izgledao kao da mu je neprijatno i zacrvenio se. Nisam shvatao za\u0161to, pa smo nastavili gledati film. Sedmicu nakon toga, Slavi\u0161in tata je obavljao neke gra\u0111evinske poslove na na\u0161oj ku\u0107i. Njegova mama je svratila do nas i rekla da se Slavi\u0161a, koji je tada imao \u0161esnaest godina, pridru\u017eio srpskoj vojsci i da je poslat na boji\u0161te u Hrvatsku. Sada shvatam za\u0161to se Slavi\u0161a zacrvenio tokom one scene u filmu. Bio je to prvi put da sam osvijestio razliku izme\u0111u nas. Razmi\u0161ljao sam o pijanim vojnicima u blizini na\u0161e \u0161kole, o tome kako su se neprili\u010dno pona\u0161ali, i kako je Slavi\u0161a sada jedan od njih.”<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

2<\/span>
\n<\/span>“Tokom rata smo \u017eivjeli u nekoliko razli\u010ditih mjesta. Godine 1993. na\u0161a ku\u0107a je granatirana. Roditelji su nas uvjeravali da nam se ni\u0161ta ne\u0107e dogoditi, da nas na\u0161i susjedi ne\u0107e povrijediti. Sje\u0107am se da sam bio zbunjen. Mi smo se skrivali i pitao sam se \u2013 ako nas ne\u0107e povrijediti, za\u0161to onda bje\u017eimo? Jednu godinu poslije, stigli su vojnici UN-ovog holandskog bataljona. Holandski vojnici su imali vrlo malo uticaja na ono \u0161to se doga\u0111alo, pa njihovo prisustvo nije donijelo nikakvu promjenu. U ljeto 1995. godine, vojska bosanskih Srba je zapo\u010dela zauzimanje Srebrenice, a jedanaestog jula smo moja porodica i ja izbjegli. Moja mama, koja je tek rodila mog malog brata, oti\u0161la je u holandsku UN-ovu bazu. Moja najstarija sestra je sa svojim sinom i svekrom ve\u0107 bila u bazi.<\/span><\/p>\n

Ja sam imao samo petnaest godina, pa su moji roditelji razgovarali o tome da li bih ja trebao i\u0107i u UN-ovu bazu ili bih se trebao pridru\u017eiti mom ocu i amid\u017eama koji \u0107e kroz \u0161ume poku\u0161ati prije\u0107i na slobodnu teritoriju. Moj ro\u0111ak, koji je imao vojnog iskustva, zaklju\u010dio je da bi UN-ova baza mogla pasti pod kontrolu vojske bosanskih Srba. Preporu\u010dio je mom ocu da me povedu sa sobom. Ostali smo u \u0161umi do 3 sata ujutro prije nego smo zapo\u010deli na\u0161e putovanje. Moj otac je bio djelimi\u010dno upoznat sa tim podru\u010djem jer je njegova tetka \u017eivjela u blizini, te je znao gdje prona\u0107i izvor sa vodom. Dok smo mi \u010dekali u \u0161umi, on je oti\u0161ao do izvora i vratio se sa \u017eutim kanisterom punim vode. Znao je da \u0107e na\u0161 put biti dug i da \u0107e biti te\u0161ko do\u0107i do vode, pa je odlu\u010dio vratiti se po jo\u0161 vode. Pet minuta nakon \u0161to je oti\u0161ao, na\u0161a kolona je nastavila kretanje. Mi smo morali nastaviti put bez mog oca. Otprilike jedan sat poslije, kolona se na\u0161la u zasjedi i ja sam izgubio iz vida sve ostale. Sje\u0107am se da sam vidio mnogo mrtvih tijela. Odjednom sam bio potpuno sam i nisam imao predstavu o tome gdje bih trebao i\u0107i.”<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

3<\/span>
\n<\/span>“Nastavio sam hodati. S vremena na vrijeme bih se pridru\u017eio nekoj grupi ljudi, ali bih \u010desto hodao sam. Postojala je konstantna opasnost da nas mogu zarobiti i upucati. Sje\u0107am se da sam popio zatrovanu vodu. Osje\u0107ao sam se pospano i po\u010deo sam halucinirati. Sje\u0107am se da sam vidio ku\u0107u mog amid\u017ee. U\u0161ao sam unutra i izuo obu\u0107u. U\u0161ao sam u spava\u0107u sobu. Namjestio sam krevet i tako zaspao. Kada sam se probudio, nije bilo ni ku\u0107e ni kreveta; ja sam bio ispod velikog drveta, a u mene su gledale \u010detiri osobe. Pitali su me: ‘Kako si uspio pre\u017eivjeti?’ Nisam shvatao njihovo pitanje. Onda mi je jedan od njih rekao da pro\u0161etam i razgledam oko nas. Vidio sam oko 70 mrtvih tijela. Dok sam spavao, dogodio se veliki masakr. Nastavio sam svoje putovanje i sreo grupu od \u010detiri mu\u0161karca. \u010cinilo se da poznaju put pa sam ih pitao da li im se mogu pridru\u017eiti. Prihvatili su me, ali sam im morao obe\u0107ati da se ne namjeravam predati. U grupi je bio jo\u0161 jedan dje\u010dak. Zvao se Hazim. U po\u010detku sam imao osje\u0107aj olak\u0161anja jer sam bio dio ove grupe, ali sam ubrzo primijetio da Hazima i mene konstantno \u0161alju u izvi\u0111anje teritorije. U jednom trenutku grupa nas je ostavila, pa smo Hazim i ja nastavili put zajedno. Ubrzo smo susreli drugu grupu na \u010dijem je \u010delu bio mu\u0161karac koji se zvao Sadik. On je bio stariji \u010dovjek koji je znao kuda ide. Prihvatio nas je u grupu pod jednim uvjetom: da hodamo ispred njega, kako bi on bio siguran da smo dobro. Da nije bilo Sadika, nikada ne bismo pre\u017eivjeli. Zahvaljuju\u0107i njemu jo\u0161 uvijek sam \u017eiv. Nakon nekoliko sedmica pje\u0161a\u010denja, napokon smo stigli na slobodnu teritoriju. Kada sam stigao, morao sam se prijaviti, a potom su mi dali hranu i odje\u0107u. Prevezli su nas u izbjegli\u010dki kamp na aerodromu, gdje sam prona\u0161ao svoju sestru. Na aerodromu sam saznao da moj otac nije uspio prije\u0107i na slobodnu teritoriju. Moja mama je bila u drugom izbjegli\u010dkom kampu pa sam idu\u0107i dan oti\u0161ao da je vidim. Nije mogla vjerovati da sam uspio pre\u017eivjeti. Ispri\u010dao sam joj o tome kako sam izgubio oca u blizini izvora i da sam dalje i\u0161ao sam. Godinama nismo znali da li je moj otac \u017eiv. Godine 2006. dobili smo telefonski poziv kojim smo obavije\u0161teni da je moj otac prona\u0111en u jednoj od masovnih grobnica.”<\/span>[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][image_with_animation image_url=”2809″ animation=”Fade In” hover_animation=”none” alignment=”” border_radius=”none” box_shadow=”none” image_loading=”default” max_width=”100%” max_width_mobile=”default”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cOvo je jedina fotografija koju imam iz djetinjstva. Kada je pogledam, mogu vidjeti strah u svojim o\u010dima. S obzirom na to da tokom rata nismo imali pristup higijenskim proizvodima, mama bi me \u0161i\u0161ala skroz nakratko. \u010cesto bi ljudi mislili da sam dje\u010dak. U julu 1995. godine, kada je srpska vojska zapo\u010dela zavr\u0161ne napade na Srebrenicu, moja majka, sestra i ja smo tra\u017ee\u0107i sigurnost izbjegle u UN-ovu bazu u Poto\u010darima. Ve\u0107 tada smo \u010duli da srpske snage u Poto\u010darima razdvajaju \u017eene i djecu od mu\u0161karaca i dje\u010daka, pa nam se zbog toga moj brat Husein, koji je tada imao sedamnaest godina, nije pridru\u017eio. To je bio posljednji put kada sam ga vidjela, ispred na\u0161e ku\u0107e. Onda smo zajedno sa drugim \u017eenama i djecom ukrcani u autobus i odvedeni u Tuzlu. Na putu do Tuzle srpski vojnik je zaustavio autobus. Mogla se osjetiti napetost me\u0111u svima nama. Svi su bili upla\u0161eni. Vojnik je provjerio svakog pojedina\u010dno. Kada je vidio mene, bio je uvjeren da sam dje\u010dak i \u017eelio me odvojiti od sestre. Sje\u0107am se da sam se osje\u0107ala tako malo i bespomo\u0107no. Tada sam imala devet godina. Svi prisutni u autobusu su me po\u010deli braniti. Uporno su govorili da sam ja djevoj\u010dica i da bi me trebao ostaviti na miru. Vojnik je odlu\u010dio da me pusti. I danas, kada putujem autobusom sa svojim sinom, osje\u0107am se veoma uznemireno. Kada smo stigli u Tuzlu, moja majka je nastavila tragati za mojim bratom. Kasnije smo saznali da je Husein ubijen, a njegovi posmrtni ostaci prona\u0111eni su u razli\u010ditim masovnim grobnicama.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2782,2781,2780,2779,2778,2777″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n“Na\u0161e selo i ku\u0107a uni\u0161teni su na samom po\u010detku rata. Mi smo tada uspjeli pobje\u0107i od srpskih vojnika, ali nismo imali gdje oti\u0107i. Lutali smo kroz razli\u010dita sela, ponekad smo spavali u \u0161umi. Cijelo podru\u010dje je ve\u0107 bilo pod kontrolom snaga bosanskih Srba, tako da u martu 1993. vi\u0161e nismo imali izbora osim da odemo u Srebrenicu. Kada smo stigli, bilo je puno izbjeglica. Na\u0161li smo malu gara\u017eu pored \u0161kole i po\u010deli \u017eivjeti u njoj. Tu godinu pamtim po stalnoj potrazi za hranom i vodom. Osje\u0107ali smo se kao u koncentracionom logoru, samo bez \u017eice. Ipak, iz perspektive tinejd\u017eera, bilo je i nekih zanimljivih stvari. Moji prijatelji i ja bili smo impresionirani UN-ovim vojnicima. Zapitkivali bismo ih o autima, fudbalu i njihovom oru\u017eju \u2013 stvarima o kojima sam kao 15-godi\u0161njak bio znati\u017eeljan. \u010cesto bismo i\u0161li do njihove baze tokom ru\u010dka. Ponekad bi nam davali ostatke hrane koju nisu pojeli. Nakon godinu dana, napustili smo \u0161kolu i oti\u0161li \u017eivjeti u izbjegli\u010dkom kampu koji je sagradila \u0161vedska Vlada. Mo\u017eda \u0107e zvu\u010dati \u010dudno, ali to je mo\u017eda bio i najbolji period mog \u017eivota. Kamp je bio pored rijeke, tako da smo imali \u010distu vodu. Koristio sam svaki slobodan trenutak da idem plivati. Ponekad smo prijatelji i ja igrali fudbal sa holandskim vojnicima. Te godine je Ajax igrao u Ligi prvaka, i na kraju je i osvojio. To je bilo uzbudljivo za sve nas, mnogo smo pri\u010dali o fudbalu. Jedan od vojnika dao mi je poster jednog igra\u010da Ajaxa. U tom trenutku nisam imao pojma ko je on, ali sam ga svejedno oka\u010dio na zid sobe u kojoj sam spavao. Tek kasnije, kada sam opet mogao gledati TV, shvatio sam da je to bio Jari Litmanen.”<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n“Kada je vojska bosanskih Srba zauzela osmatra\u010dnice u na\u0161oj blizini, holandski vojnici su napustili svoj polo\u017eaj i ostavili nas u izbjegli\u010dkom kampu. Sje\u0107am se da sam bio ekstremno razo\u010daran. Mislili smo da \u0107e nas za\u0161tititi, ali nisu. Moja majka i tri mla\u0111e sestre oti\u0161le su prema UN-ovoj bazi u Poto\u010darima. Otac i ja smo odlu\u010dili da poku\u0161amo pje\u0161a\u010diti do slobodne teritorije, do Tuzle, oko 100 kilometara. Pobjegli smo iz izbjegli\u010dkog kampa kroz \u0161umu. U \u0161umi je vladao totalni haos u kojem sam izgubio oca. Odjednom sam bio sam u masi nepoznatih ljudi. Plakao sam i tr\u010dao kroz \u0161umu, dozivao sam oca. Nakon toga ga vi\u0161e nikad nisam vidio. Priklju\u010dio sam se koloni od nekoliko hiljada ljudi, ve\u0107inom mu\u0161karaca. Mnogi od njih su ve\u0107 nosili ranjenike. Bio sam u zadnjem dijelu kolone. Oko nas je bilo drve\u0107e, pa nismo mogli vidjeti kuda idemo. Bile su to u\u017easne scene. Nakon dva dana hodanja odjednom smo, niotkuda, \u010duli glas s megafona. Glas je naredio da se predamo i da iza\u0111emo iz \u0161ume. Rekli su da nas ne\u0107e ubiti. Spominjali su \u017denevsku konvenciju. Nisam znao \u0161ta su time htjeli re\u0107i, ali sam se sje\u0107ao da smo u\u010dili o \u017denevskoj konvenciji u \u0161koli. Od tog trenutka znao sam da su nas prona\u0161li i bojao sam se da \u0107u umrijeti.”<\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n“Iza\u0161li smo iz \u0161ume na asfaltni put. Srpski vojnici su se pona\u0161ali mirno. Kad smo svi iza\u0161li na cestu, opkolili su nas tenkovi. Razdvojili su ranjene ljude i po\u010deli nas mu\u010diti. Tjerali su nas da pjevamo: ‘\u017divio kralj, \u017eivjela Srbija!’ Otjerali su nas u kanal pored puta. Natjerali su nas da legnemo na zemlju sa glavom u travi. Dok smo le\u017eali tako, \u010duli smo pucnje. Kada smo napokon ustali, ranjenika vi\u0161e nije bilo. Stavili su nas u prekrivene kamione kako ne bismo ni\u0161ta vidjeli, i kako niko ne bi vidio nas. Ipak, na mom kamionu je bila mala rupa na platnu, pa sam mogao viriti napolje i udahnuti svje\u017e zrak. Dovezli su nas u obli\u017enji grad koji sam prepoznao jer je tu \u017eivio moj daid\u017ea. Prvi put sam vidio upaljenu rasvjetu nakon tri godine. Tu no\u0107 smo proveli na kamionu. Bilo je vru\u0107e, oko 30 stepeni, i nismo imali vode, ni hrane. Vojnici su nas tukli pu\u0161kama. Sljede\u0107eg jutra smo krenuli prema Zvorniku, gdje sam ro\u0111en. Sje\u0107am se da sam virio kroz rupu i vidio ljude kako plivaju i rijeci, djecu kako voze bicikla. A mi smo bili na kamionu. Svi oko mene su naga\u0111ali \u0161ta \u0107e nam se dogoditi. Neki su govorili da \u0107e nas odvesti u koncentracione logore, neki da \u0107e nas sastaviti s porodicama. Istina je da niko zapravo nije znao \u0161ta nas \u010deka.”<\/p>\n

 <\/p>\n

4
\n“Stigli smo ispred \u0161kolske zgrade. O\u010dajno smo tra\u017eili vodu. Kad su otvorili kamion, po\u010deli su udarati gotovo svakog od nas. Postrojili su nas i odveli u u\u010dionicu. Ponovo su nas tjerali da pjevamo ‘Srebrenica je srpska bila oduvijek, i bi\u0107e.’ \u010culi su se glasovi iz drugih u\u010dionica. Kada se smra\u010dilo, po\u010deli su izvoditi ljude napolje, pet po pet ljudi. Nakon nekoliko minuta, \u010duli bi se pucnjevi i vrisci. I tako se ponavljalo. Srpski vojnici bi do\u0161li i rekli nam da \u0107e do\u0107i Crveni kri\u017e i registrovati nas za razmjenu. Svi su \u017eeljeli pobje\u0107i, ali bilo je jasno da za to nema nikakve \u0161anse. Oko pono\u0107i sam i ja do\u0161ao na red. Naredili su mi da skinem odje\u0107u. Odveli su me u praznu u\u010dionicu. Na podu je bilo nekoliko hrpa odje\u0107e. Nakon nekoliko minuta naredili su mi da iza\u0111em. Kada sam iza\u0161ao, prepoznao sam jednog od prijatelja iz \u0161kole. Stajali smo jedan do drugog oborenih glava. Kada smo krenuli, vidjeli smo mrtva tijela ispred \u0161kole. Osje\u0107ao sam kako mi se krv lijepi za stopala. Stavili su nas na kamion i rekli nam da sjednemo, ali bilo nas je toliko da nismo mogli sjesti. Nakon 10 minuta kamion se zaustavio. Nismo ni\u0161ta vidjeli, ali se \u010dulo pucanje. Svako se poku\u0161avao sakriti iza nekog drugog na kamionu, samo da \u017eivi malo du\u017ee. Znao sam da \u0107u umrijeti. Jedino \u010demu sam se nadao je da \u0107e to biti brzo i bez patnje. Onda je do\u0161ao red na mene da si\u0111em s kamiona. Hodao sam pogete glave sa rukama zavezanim iza le\u0111a. Po\u010deo sam razmi\u0161ljati kako moja majka nikad ne\u0107e znati gdje sam skon\u010dao. Redali su nas u redove po pet ljudi. Rekli su nam da se i mi postrojimo. Ispred nas ve\u0107 su bili redovi mrtvih tijela.”<\/p>\n

 <\/p>\n

5
\n“\u010cekao sam. Osjetio sam sna\u017ean bol u stomaku, sa strane. \u010cekao sam naredni metak da mi okon\u010da patnju. Vidio sam ljude kako padaju oko mene. Nakon nekoliko trenutaka, drugi metak me pogodio u lijevo stopalo. \u010culi su se vrisci i pla\u010d ljudi. \u010cuo sam jednog srpskog vojnika kako nare\u0111uje drugom da provjeri sva tijela. Prvo je odbio, govore\u0107i da su svi mrtvi. Onda je stao ta\u010dno ispred mene i ubio \u010dovjeka pored mene koji se jo\u0161 micao. \u010cekao sam da me ubije, ali ni\u0161ta se nije desilo. Pitao sam se: ‘Za\u0161to nisam mrtav?’ Vojnik je upucao svakog ko se \u010duo. Malo-pomalo, sve je utihnulo. Vojnici su oti\u0161li na kamionu. Okrenuo sam glavu i vidio da se neko mi\u010de ispred mene. Pitao sam: ‘Jesi li \u017eiv?’ ‘Jesam’, rekao je. Bio sam toliko slab da se nisam mogao micati. Preklinjao me da poku\u0161am. Kad sam se nekako uspio dovu\u0107i do njega, zubima mi je uspio odvezati ruke. I ja sam poku\u0161ao odvezati njega, ali nisam imao snage. Iz daljine smo \u010duli kamione da ponovo dolaze. Imao sam u\u017easne bolove, ali sam se po\u010deo valjati preko mrtvih tijela. Uspjeli smo se sakriti u grmlje. \u010culi smo kako ubijaju narednu grupu. Na\u0161ao sam kamen i njime sam mu uspio osloboditi ruke. Skinuo je majicu i po\u010deo mi previjati rane. Poku\u0161avao je zaustaviti krvarenje. Koristio je moj ve\u0161 da mi previje stopalo. Nakon toga jedino se sje\u0107am da sam bio potpuno iscrpljen i da sam zaspao.”<\/p>\n

 <\/p>\n

6
\n“Ne znam koliko sam spavao, ali u jednom trenutku me probudio i rekao mi da je previ\u0161e opasno da ostanemo. Nismo imali pojma kuda da idemo, ali smo se nastavili kretati. Spavali smo u uni\u0161tenim i napu\u0161tenim ku\u0107ama. Ponekad smo pronalazili ne\u0161to hrane. Ja sam jedva mogao hodati, pa bi me on \u010desto nosio. Bilo je toliko trenutaka kad sam htio odustati, ali me tjerao da nastavim. Osje\u0107ao sam se preslabo. Bio sam totalno iscrpljen zbog gubitka krvi. Govorio sam mu da me ostavi i nastavi sam. Imao je bolje \u0161anse da pre\u017eivi bez mene. Odbijao je da me ostavi. Nastavio me ohrabrivati da ostanem jak i da \u0107emo uspjeti. Bio je stvarno hrabar \u010dovjek. Polako smo nastavili da se kre\u0107emo zajedno. Jednog dana smo pu\u017eu\u0107i kroz visoku travu do\u0161li do nekog sela. Vidjeli smo ljude i \u010duli da razgovaraju. Govorili su ne\u0161to o Srebrenici. Moj prijatelj je rekao: ‘Mo\u017eda su na\u0161i.’ Pri\u0161li smo bli\u017ee i vidjeli da nose tradicionalnu bosansku odje\u0107u. Moj prijatelj im je pri\u0161ao, ali kad su nas vidjeli, toliko su se prepali da su pobjegli. Bili smo prljavi i krvavi. Ne sje\u0107am se jesam li se tada onesvijestio ili ne, ali sljede\u0107e \u010dega se sje\u0107am je kako se budim u selu, a mnogo ljudi stoji oko mene. Poku\u0161avali su mi dati kapi vode u usta. Po\u010deo sam plakati. Shvatio sam da smo pre\u017eivjeli.”[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” max_width_desktop=”3000×2000″ gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2785,2784,2783″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cDrugi UNHCR-ov konvoj humanitarne pomo\u0107i stigao je u Srebrenicu 30. marta 1993. godine. Ljudi su pristizali iz raznih krajeva da bi do\u0161li do hrane, pokriva\u010da i drugih potrep\u0161tina. Mi smo iza\u0161li da vidimo \u0161ta se de\u0161ava. Nakon \u0161to se kamion ispraznio, uputio se ka bolnici da bi prevezao ranjenike na slobodnu teritoriju u Tuzli. Mi smo tako\u0111er krenuli prema bolnici, kako bismo se poku\u0161ali popeti na neki od kamiona. Kada smo stigli do bolnice, slu\u010dajno smo sreli ro\u0111aka koji je tamo radio. Dok su ukrcavali ranjenike i ozlije\u0111ene, na\u0161 ro\u0111ak je uspio popeti mene i sestru na jedan od kamiona. Kada je kamion krenuo, mama je tr\u010dala za njim, uhvatila se za stranicu kamiona i uspjela se popeti na njega. Sve se desilo veoma brzo. Nismo se uspjeli ni oprostiti od babe, ali znali smo da \u0107e mu ro\u0111ak prenijeti da smo krenuli prema slobodnoj teritoriji. Kada smo stigli u Tuzlu, ocu smo slali pisma preko Crvenog krsta, te smo se \u010duli s njim preko radioamatera. Na TV-u smo pratili de\u0161avanja u Srebrenici.<\/p>\n

Od juna 1995. vi\u0161e se nismo \u010duli sa babom. U drugoj polovini augusta 1995. saznali smo da je zarobljen. Kasnije su dolazile razli\u010dite informacije, a krajem 1996. mama je oti\u0161la u Bijeljinu da provjeri te informacije i da sazna ne\u0161to vi\u0161e. Rekli su joj da je moj otac bio \u017eiv nakon pada Srebrenice, da je zarobljen, da je bio u Srbiji, da je zatim vra\u0107en u BiH, i da mu se trag gubi kod Vlasenice. Mi smo i dalje imali nadu da \u0107e se on jednog dana pojaviti.”<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cU maju 1998. godine, jedne nedjelje nave\u010der, zazvonio je telefon. Kada sam se javio, glas sa druge strane je pitao: ‘Da li je stan Avdi\u0107?’ Kada sam potvrdio, osoba je rekla: ‘Imate razgovor.’ Zatim je nastala ti\u0161ina, a onda sam \u010duo: ‘Pa razgovarajte.’ Nakon toga me spaja sa radioamaterima. Poziv je uspostavljen, ali s obzirom na to da su veze bile lo\u0161e, poziv je prekinut. Ni danas ne znam \u0161ta je ovaj poziv predstavljao, ali sam imao nadu da je s druge strane bio babo. Tek 9. marta 2016. godine dobili smo zvani\u010dan dokument. Ovaj dokument svjedo\u010di o tome \u0161ta se desilo mom ocu, te potvr\u0111uje do kada je bio \u017eiv. Opisano je \u0161ta je nosio i spomenuto je da nije imao identifikacione dokumente ili bilo kakve li\u010dne predmete u trenutku zarobljavanja. Dokument potvr\u0111uje da ga je zarobila Grani\u010dna policija MUP-a Srbije i da je isporu\u010den nazad u BiH Bratuna\u010dkoj brigadi. Sadr\u017ei i imena onih koji su ga isporu\u010dili. Nakon \u0161to sam dobio ovaj dokument, podnio sam krivi\u010dne prijave, te sam odlu\u010dio nastaviti istra\u017eivati i potra\u017eiti ove osobe.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n\u201cNakon dosta istra\u017eivanja, prona\u0161ao sam osobu koja je isporu\u010dila mog oca. Zvao se Risto. Na\u0161ao sam ga na Facebooku i poslao mu poruku, ali mi nikad nije odgovorio. Tako\u0111er sam prona\u0161ao osobu koja je oca preuzela od Riste, a njegovo ime bilo je Pero. Tri i po godine nakon toga slu\u010dajno sam ga sreo. Bio sam u tolikom \u0161oku da mu nisam uspio pri\u0107i. Tre\u0107i put kad sam ga vidio, opet slu\u010dajno, odmah sam mu se obratio.<\/p>\n

Rekao sam: \u2018Pero, ti si imao tu nesre\u0107u da upozna\u0161 moga babu 31. jula 1995. godine. Kasnije su ga ubili oni kojima si ga ti isporu\u010dio.\u2019 Rekao sam mu da ne \u017eelim osvetu, ali da treba znati \u0161ta se dogodilo. Tako\u0111er sam mu pokazao fotografiju svoga babe. Rekao mi je da je od tada pro\u0161lo mnogo vremena i da se ne mo\u017ee sjetiti lika. Me\u0111utim, nije negirao da se to dogodilo. Potvrdio mi je da je taj dan bio na du\u017enosti i da je isporu\u010dio mog oca. Pero je objasnio kako je samo slijedio naredbu. Imali smo iznena\u0111uju\u0107e civiliziran razgovor. Nastojao sam da ga navedem na promi\u0161ljanje i preispitivanje vlastitih postupaka. Rekao sam mu da iako ni on, ni moj babo nisu mogli odlu\u010diti ho\u0107e li po\u010deti rat, i iako ga nisu mogli zaustaviti, mogli su izabrati kako \u0107e se pona\u0161ati u tom ratu. Pri zavr\u0161etku razgovora smo se rukovali. Dok sam se vozio ku\u0107i, bio sam iscrpljen, ali sam tako\u0111er osjetio olak\u0161anje. Napokon sam prona\u0161ao mir.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2788,2787,2786″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cNakon smrti moje mame, otac se toliko trudio da nas u\u010dini sretnim da smo ponekad zaboravljali na taj gubitak. Kada je rat po\u010deo, preselili smo se u Srebrenicu. Moja starija sestra, dva mla\u0111a brata, otac, nana i ja, svi smo \u017eivjeli u jednoj sobi. Kada je vojska bosanskih Srba zauzela Srebrenicu, svi smo tra\u017ee\u0107i uto\u010di\u0161te izbjegli u UN-ovu bazu holanskog bataljona u Poto\u010darima. Osim mog babe. Poput mnogih mu\u0161karaca tokom pada Srebrenice, on je poku\u0161ao pobje\u0107i kroz \u0161ume. Mi smo proveli jednu no\u0107 u UN-ovoj bazi. Tamo je pristizalo na hiljade izbjeglica. Bio je to potpuni haos. Svi su \u0161aputali i poku\u0161avali pretpostaviti \u0161ta se doga\u0111a. Sljede\u0107eg dana smo vidjeli Ratka Mladi\u0107a, glavnog komandanta vojske bosanskih Srba, sa snimateljskom ekipom. Po\u010deo je bacati hranu i slatki\u0161e nama djeci, kao dio njegove propagande. Rekao nam je da \u0107e autobusi biti spremni da nas prevezu na slobodnu teritoriju u Tuzli. Prije nego \u0161to smo u\u0161li u autobus, mu\u0161karci i \u017eene su razdvajani. Kada sam ja stigla do autobusa, \u017eeljeli su odvojiti mog mla\u0111eg brata. On je tada imao samo deset godina. Zgrabila sam ga za ruku i gurnula ga u autobus. Tokom vo\u017enje u autobusu, sakrivala sam ga dekom ispod mog sjedi\u0161ta. Tako je pre\u017eivio. Tokom putovanja, mogli smo vidjeti zarobljene mu\u0161karce sa rukama zavezanim na le\u0111ima. Neke su \u017eene u autobusu me\u0111u zarobljenicima prepoznale svoje mu\u017eeve ili \u010dlanove porodice. Mi smo tra\u017eili na\u0161eg babu, ali on nije bio me\u0111u njima. Vo\u017enja je trajala oko tri sata. Kada smo stigli, ve\u0107 je bio mrak. Nakon \u0161to smo nekoliko no\u0107i proveli u razli\u010ditim mjestima, sa nanom smo se preselili u ku\u0107u u blizini Srebrenika. Nakon mjesec dana, socijalni radnik je do\u0161ao i rekao da moja nana nema adekvatne uslove da bi se starala o nama. Nekoliko dana poslije preba\u010deni smo u dom za nezbrinutu djecu.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cDa sam se ja pitala, ostala bih sa svojom nanom. Me\u0111utim, niko nas nije pitao \u0161ta mi \u017eelimo. U domu za nezbrinutu djecu je bilo mnogo djece. Bili smo podijeljeni u “porodice” od po 20 djece. Sre\u0107om, ostala sam zajedno sa svojom sestrom i bra\u0107om. Svaka grupa je imala dva socijalna radnika. Jedna socijalna radnica u mojoj grupi zvala se Mirsada. Prema nama se pona\u0161ala kao prema vlastitoj djeci. Kada god bih bila tu\u017ena, zaklju\u010dala bih se u sobu i plakala. Ona bi uvijek primijetila moje odsustvo i odmah bi do\u0161la u moju sobu i \u010dvrsto me grlila. Ona je znala kakva je na\u0161a pri\u010da i koliko su nam nedostajali nana i roditelji. Kada je moja sestra napunila osamnaest godina, bila je prva od nas koja je napustila dom. Oti\u0161la je da \u017eivi sa na\u0161om nanom. Kada sam ja napunila osamnaest godina, uselila sam se zajedno sa njima. Tada mi je nana dala ovaj prsten. Pripadao je mojoj mami. Nana ga je sakrila u d\u017eep i na taj na\u010din uspjela prenijeti iz Srebrenice. On je me\u0111u rijetkim predmetima koje imam da su pripadali mami.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n\u201cKada je moj brat napustio dom za nezbrinutu djecu, preselio se u Sarajevo, a najmla\u0111eg brata smo uspjeli izvesti da \u017eivi sa nama. Kroz sve te godine, nismo znali ni\u0161ta o tome \u0161ta se desilo sa na\u0161im ocem. Moja bra\u0107a su 2009. godine dobila poziv od amid\u017ee. Amid\u017ei su bili javili da su prona\u0111eni posmrtni ostaci na\u0161eg oca. U to vrijeme sam bila u sedmom mjesecu trudno\u0107e, tako da su moja bra\u0107a, da bi za\u0161titili moje zdravlje, poku\u0161ali to sakriti od mene. Ipak sam saznala, i usljed stresa sam morala provesti ostatak trudno\u0107e u krevetu. Kada sam rodila sina, osjetila sam jednu novu vrstu sre\u0107e. On je bio prvo novoro\u0111eno dijete u na\u0161oj porodici. Promijenio je na\u0161e \u017eivote.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][image_with_animation image_url=”2798″ animation=”Fade In” hover_animation=”none” alignment=”” border_radius=”none” box_shadow=”none” image_loading=”default” max_width=”100%” max_width_mobile=”default”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cMoja mama ka\u017ee da svakim danom sve vi\u0161e li\u010dim na njega. Nakon rata smo se preselili u Sarajevo. U srednjoj \u0161koli nisam pri\u010dao o svom ocu i o onome \u0161to se desilo u Srebrenici. Ve\u0107ina djece u \u0161koli je pre\u017eivjela rat u Sarajevu. Oni se nisu mogli poistovjetiti s onim \u0161to se desilo u Srebrenici. Ponekad, kada bi neko spomenuo Srebrenicu, zbijali su \u0161ale, kao \u0161to je: \u2018Da li \u017eeli\u0161 prodati ku\u0107u sa kostima, ili bez kostiju?\u2019 Takve \u0161ale su bile bolne. Moja majka se morala sama starati za moju sestru i mene. Imala je samo 33 godine kada se rat zavr\u0161io, sa dvoje male djece koju je trebala othraniti, i bez mu\u017ea, koji je nestao. Na dan kada smo se rastali s ocem, ja sam imao pet godina. Moja mama je oti\u0161la do UN-ove baze u Poto\u010darima sa mnom i sa mojom sestrom. Nekoliko dana kasnije preba\u010deni smo na slobodnu teritoriju u Tuzlu. Moj otac je odlu\u010dio da prije\u0111e u Tuzlu preko \u0161ume s obzirom na to da su postojale glasine da vojska bosanskih Srba odvaja mu\u0161karce. Prije nego \u0161to smo napustili na\u0161u ku\u0107u, mama je spakovala ne\u0161to stvari. Me\u0111u tim stvarima bila je \u017euta ko\u0161ulja koja je pripadala mom ocu. Mislila je kako bi se on \u017eelio presvu\u0107i u \u010distu ko\u0161ulju kada do\u0111e iz Tuzle. Kada smo stigli, moja mama je nastavila da ga tra\u017ei. Godine su prolazile, ali mi smo se i dalje nadali da \u0107e se on vratiti. Mama je nastavila prati i popravljati ko\u0161ulju. U jednom trenutku je mama po\u010dela rje\u0111e da je pere. Naposljetku ju je skroz prestala prati. To je bilo onda kada je u potpunosti izgubila nadu da \u0107e se on ikada vratiti.<\/p>\n

Kada sam krenuo na fakultet, po\u010deo sam da upoznajem ljude iz cijele Bosne. Jedan od mojih kolega, koji se zvao Sened, \u010duo je da sam iz Srebrenice. Rekao mi je da je i njegov djed iz tog kraja, ta\u010dnije iz \u017depe. Po\u010deli smo se sastajati na kafi prije i poslije predavanja. Pozvao sam Seneda u posjetu u na\u0161u staru ku\u0107u u Srebrenici, gdje smo proveli sate i sate u razgovoru o onome \u0161to se desilo tokom rata. Ispri\u010dao sam mu o svom ocu. Razumjeli smo jedan drugog zato \u0161to smo dijelili ista osje\u0107anja. Do dan-danas nemamo informaciju o tome \u0161ta se desilo mom ocu. Ja se jo\u0161 uvijek nadam da \u0107e ga prona\u0107i. \u010cak i ako je to samo jedna kost, kona\u010dno bismo mogli da ga ukopamo, da imamo mjesto gdje bismo mogli uputiti na\u0161e molitve, i da zaokru\u017eimo na\u0161u pri\u010du.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2791,2790,2789″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201c\u017divjeli smo u maloj sobi u stanu u kojem je \u017eivjelo jo\u0161 pet porodica. Ta soba je za nas bila kuhinja, dnevna, radna, spava\u0107a soba. Svi smo izbjegli iz razli\u010ditih krajeva i prona\u0161li uto\u010di\u0161te u Srebrenici. U istoj zgradi, par spratova iznad, \u017eivjeli su tetka i tetak. Moj tetak bi nas uvijek poku\u0161avao razveseliti. Bio je divan \u010dovjek. Bili smo bez osnovnih \u017eivotnih namirnica… Nismo imali ni\u0161ta. \u017divjeli smo od paketa hrane koji su \u010desto sadr\u017eavali mlijeko i jaja u prahu, malo deterd\u017eenta i poneku konzervu. Moja sestra i ja bismo nastojale biti kreativne i pravile bismo vlastite slatki\u0161e, lizala od istopljenog \u0161e\u0107era i ‘eurokrem’ od mlijeka u prahu koji smo mutile s vodom. Nau\u010dila sam napraviti i kremu za cipele, svije\u0107u, mla\u0111oj sestri obrok od prepr\u017eenog bra\u0161na s vodom. Imale smo samo jednu lutku, a ipak smo bile sretne.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cBio je 8. juli 1995. godine, i mogli smo osjetiti da se bli\u017ei pad Srebrenice. Mama, sestre i ja oti\u0161le smo do UN-ove baze da potra\u017eimo za\u0161titu. Nekoliko dana proveli smo na betonu \u010dekaju\u0107i kamion ili autobus koji \u0107e nas prevesti na sigurnu teritoriju. Bilo je haoti\u010dno. Vojska bosanskih Srba slobodno se kretala oko UN-ove baze izazivaju\u0107i strah. Majke su strahovale za svoju djecu. Moj otac i tetak, kao i ostali mu\u0161karci koje smo poznavali, odlu\u010dili su krenuti kroz \u0161umu, iz straha da \u0107e ih zarobiti. Prije nego smo oti\u0161le, mama je spakovala ne\u0161to stvari u torbu. Me\u0111u tim stvarima su bile ove igle za pletenje koje je moj tetak napravio od \u017eice starog ki\u0161obrana. Njima sam nau\u010dila plesti. Prije nego \u0161to sam se oprostila s ocem, dala sam mu lupu. To nije bilo ne\u0161to \u0161to bi mu moglo biti od koristi, ali ju je svejedno stavio u svoj d\u017eep uz obe\u0107anje da \u0107e mi je vratiti kada se ponovno vidimo. Nakon \u0161to smo se oprostili, mi smo oti\u0161li do UN-ove baze. Tamo smo proveli nekoliko no\u0107i dok nismo preba\u010deni na slobodnu teritoriju u Tuzli.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

3
\n\u201cKada smo stigli, druga tetka, koja je tu \u017eivjela, do\u010dekala nas je i odvela u stan. Sje\u0107am se da smo napokon opet imali struju, hljeb, toplu vodu i hranu. Narednih sedmica smo strepili i \u010dekali da nam neko javi da je otac \u017eiv ili da nije. \u010culi smo glasine da su mu\u0161karci bili ubijani. Imala sam samo deset godina, ali sam shvatala da postoji \u0161ansa da se moj otac ne\u0107e vratiti. \u010cekali smo sedam dana, a onda smo dobili iznenadan poziv. Moja sestra i ja nismo mogle razumjeti \u0161ta je re\u010deno sa druge strane telefonske linije, ali kada smo vidjeli osmijeh na\u0161e mame, znali smo da je otac pre\u017eivio. Susret s ocem te\u0161ko je rije\u010dima opisati. Dosta je smr\u0161ao, bio je gladan i umoran, ali kada nas je vidio, nasmije\u0161io se. Nakon \u0161to sam ga zagrlila, iz d\u017eepa je izvadio lupu koju sam mu dala na rastanku. \u010cekali smo da se moj tetak vrati, ali to se nije desilo. Do sada nisu prona\u0111eni ni njegovi posmrtni ostaci. Jo\u0161 uvijek \u010duvamo ove igle za pletenje koje je napravio… U Srebrenicu nisam nikada vi\u0161e oti\u0161la. Otac me pozvao da pje\u0161a\u010dimo istom putanjom kojom je on prolazio prije 25 godina kroz \u0161umu, ali jo\u0161 uvijek nisam spremna na to.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2793,2792″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cPrije rata u Srebrenici moja porodica je \u017eivjela tipi\u010dnim jugoslavenskim \u017eivotom. Roditelji su radili, brat i ja smo i\u0161li u \u0161kolu, a godi\u0161nje odmore kao i ostali Jugoslaveni provodili smo na Jadranu. Bilo je to vrijeme mira, bratstva i jedinstva, koje je naprasno prekinuto aprila 1992. godine kada su moji roditelji iznenada odlu\u010dili da je za na\u0161u sigurnost najbolje da napustimo dom i krenemo kod rodbine u Tuzlu. Niko od nas nije ni pomislio da se nas \u010detvero kao porodica vi\u0161e nikad ne\u0107emo zajedno vratiti u Srebrenicu. Iako sam imala nepunih 10 godina, nikad ne\u0107u zaboraviti taj strah u o\u010dima mojih roditelja dok su nas na svakom koraku zaustavljale agresorske paravojne snage, i olak\u0161anje kada smo do\u0161li na slobodnu teritoriju. Gotovo cijeli \u017eivot spakovali smo u dva kofera i napustili sve ono \u0161to smo stekli, ali bilo nam je va\u017eno da smo skupa i da smo \u017eivi. U Tuzli je za nas, protiv na\u0161e volje, po\u010deo novi \u017eivot. Rat je, padaju granate, nema vode i struje, nedostaje hrane, tu\u0111i stan, nova dje\u010dija lica ispred zgrade \u2013 odjednom smo izbjeglice u vlastitoj zemlji. Jedinu snagu nam je ulijevala pomisao da smo nas \u010detvero ostali zajedno. Moj otac, Sead Halilovi\u0107, bio je ugledan ginekolog, ali u Tuzli nije mogao dobiti posao. Odmah po dolasku u Tuzlu po\u010deo je brinuti o ranjenicima koji su tokom rata dolazili iz Srebrenice. Godine su prolazile i do\u0161ao je maj 1995. Otac je dobio naredbu da helikopterom ide u Srebrenicu, koja je bila ‘za\u0161ti\u0107ena enklava’, grad pod opsadom. Ostali smo nijemi od straha, let vojnim helikopterom preko neprijateljske teritorije nije slutio na dobro.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cKao djevoj\u010dica od 13 godina odlu\u010dila sam tog 1. maja po\u010deti pisati dnevnik. Pisala sam o svom jedinom strahu, strahu za \u017eivot mog oca. Dnevnik je postao mjesto gdje sam dijelila svoja osje\u0107anja. Oti\u0161ao je u vojnoj uniformi koju nije volio, a nakon nekoliko dana se ipak vratio. Ru\u010dali smo zajedno, zagrlio me, zapalio sa sinom, poljubio svoju lijepu \u017eenu. I onda je oti\u0161ao ponovo. Sa mamom sam mahala sa balkona, a brat ga je otpratio.<\/p>\n

Poginuo je u helikopteru 7. maja. Nije uspio pomo\u0107i svojoj Srebrenici, nije uspio nakon tri godine do\u0107i do svoje majke i oca. Sve sam zapisivala u dnevnik. Ovo je stranica koju sam napisala tog dana kad sam saznala da je poginuo. Pisala sam godinama, svaki dan, puno boli je na ovim stranicama. Dnevnik nisam otvorila skoro 25 godina, do februara 2020, kada sam ga ponovo pro\u010ditala. Tada sam ponovo postala Lejla od 13 godina koja je izgubila svog dragog tajku (tako sam ga zvala), svoj oslonac, jednu posebnu, plemenitu du\u0161u. Zahvalna sam \u0161to imam ovaj dnevnik uz pomo\u0107 kojeg mogu podijeliti svoju pri\u010du.”[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][divider line_type=”No Line”][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_gallery type=”flexslider_style” images=”2795,2794″ disable_auto_rotate=”true” onclick=”link_no” img_size=”3000×2000″][\/vc_column][\/vc_row][vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default” tablet_text_alignment=”default” phone_text_alignment=”default” bg_image_animation=”none” border_type=”simple” column_border_width=”none” column_border_style=”solid”][vc_column_text]1
\n\u201cRo\u0111ena sam u jednom selu blizu Srebrenice, kao najstarije dijete svojih roditelja. Jasna je bila sljede\u0107a, mla\u0111a od mene tri godine. Kao djeca, tokom rata, najvi\u0161e smo se igrale same, kreiraju\u0107i neke svoje dje\u010dije svjetove, naj\u010de\u0161\u0107e uz zvuk granata, i nedaleko od ku\u0107e, u kojoj smo se osje\u0107ale najsigurnije. Za nju su vrlo \u010desto govorili da je bila najljep\u0161a u na\u0161oj porodici, a ja je pamtim kao uvijek veselu i nasmijanu bezbri\u017enu djevoj\u010dicu, vedrog duha, suosje\u0107ajnu, i punu ljubavi za sve nas. U na\u0161em dvori\u0161tu bilo je puno drve\u0107a, me\u0111u kojim smo svi mi, djeca, imali neko svoje drvo. Jasna je imala jedno drvo tre\u0161nje, koje je raslo nekoliko metara od na\u0161e ku\u0107e.<\/p>\n

Krajem maja 1995. godine, sedmicu dana prije Jasninog desetog ro\u0111endana, u predve\u010derje, dok je cijela porodica bila u ku\u0107i, ba\u0161 u stablo te tre\u0161nje pala je granata. I\u0161\u010dupala ga je iz korijena, kao da nikada tu nije ni bilo. Ostala je samo ogromna rupa. Obje smo pogo\u0111ene gelerima te granate, iako smo bile u ku\u0107i. Jasna u stra\u017enji dio glave, te je ostala nepomi\u010dno da sjedi, sa o\u010dima koje su i dalje bile otvorene. Tako ju je mama prona\u0161la minut kasnije, nakon \u0161to se vratila u ku\u0107u da je potra\u017ei, s obzirom na to da je bila jedina koja nakon detonacije, zbog pra\u0161ine koja nas je zaslijepila i po\u010dela gu\u0161iti, nije istr\u010dala vani. Tek kad ju je iznijela van ku\u0107e, mama je shvatila da je njena djevoj\u010dica mrtva. Jo\u0161 mi je \u017eivo sje\u0107anje na njen \u0161ok i nevjericu koji su pratili saznanje da ju je zauvijek izgubila. Ukopana je na lokalnom groblju kad je pala no\u0107, kako bi se izbjeglo dodatno granatiranje zbog okupljanja ljudi. I tad je na\u0161 \u017eivot, kakav smo ranije \u017eivjeli, zauvijek stao. Ostala je velika praznina, u meni, i svima nama. Ova Jasnina fotografija je posljednja za njenog \u017eivota, nastala oko pola godine prije njene smrti.\u201d<\/p>\n

 <\/p>\n

2
\n\u201cJa sam pogo\u0111ena gelerom u ruku. U ratnoj bolnici nisu imali dovoljno medicinske opreme, i ljekari koji su izvr\u0161ili operaciju rekli su mojim roditeljima da ruka nije amputirana isklju\u010divo iz razloga \u0161to sam bila dijete, te su ulo\u017eili velike napore da ju spase, unato\u010d kompleksnosti ozljeda. Provela sam oko mjesec dana u bolnici. Roditelji, neki nastavnici, i \u0161kolski drugari, dolazili su povremeno da me vide. Tek \u0161to sam se vratila ku\u0107i, jo\u0161 uvijek neoporavljena, u julu 1995. godine protjerani smo iz Srebrenice. U progonu je nestao moj otac. I moje djetinjstvo je time okon\u010dano. Imala sam 13 godina. Dugo godina smo \u017eivjeli u nadi da je otac \u017eiv. Prona\u0111en je u masovnoj grobnici, i ukopan tek 16 godina poslije.<\/p>\n

Sada kada sam i sama majka dviju djevoj\u010dica, ponovo pro\u017eivljavam pro\u0161lost kroz roditeljske o\u010di. Moja starija k\u0107erka ima osam godina, dakle, sada je jednu godinu mla\u0111a od Jasne kada je bila ubijena. Mnogo razmi\u0161ljam o svojoj majci i o tome kako joj je bilo nastaviti \u017eivot nakon gubitka k\u0107erke i mu\u017ea, prognana, bez krova nad glavom, i sa malom djecom. Moja starija k\u0107erka dolazi u godine kada po\u010dinje postavljati pitanja o tome za\u0161to nema djeda, i kakve to o\u017eiljke imam. Za sada, sa njom dijelim samo odre\u0111ene aspekte pri\u010de o svom djetinjstvu, ali ne sve. Ona je jo\u0161 uvijek mala za takva saznanja, ali kada do\u0111e vrijeme, na adekvatan, i njoj razumljiv na\u010din \u0107u joj pribli\u017eiti pri\u010du o veli\u010dini tragedije koju smo pro\u017eivjeli i \u0161tetnosti rata. Iako je bolno pri\u010dati o tome, sje\u0107anje se mora prenijeti na budu\u0107e generacije, kako se ne bi zaboravilo, i kako bi se sprije\u010dila revizija historije.\u201d[\/vc_column_text][\/vc_column][\/vc_row]\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

[vc_row type=”in_container” full_screen_row_position=”middle” column_margin=”default” column_direction=”default” column_direction_tablet=”default” column_direction_phone=”default” scene_position=”center” text_color=”dark” text_align=”left” row_border_radius=”none” row_border_radius_applies=”bg” overlay_strength=”0.3″ gradient_direction=”left_to_right” shape_divider_position=”bottom” bg_image_animation=”none”][vc_column column_padding=”no-extra-padding” column_padding_tablet=”inherit” column_padding_phone=”inherit” column_padding_position=”all” column_element_spacing=”default” background_color_opacity=”1″ background_hover_color_opacity=”1″ column_shadow=”none” column_border_radius=”none” column_link_target=”_self” gradient_direction=”left_to_right” overlay_strength=”0.3″ width=”1\/1″ tablet_width_inherit=”default”…<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":0,"parent":206,"menu_order":0,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","template":"","meta":{"give_campaign_id":0,"_seopress_robots_primary_cat":"","_seopress_titles_title":"#ChildrenAndGenocide pri\u010de - MRD","_seopress_titles_desc":"U okviru online kampanje, a kasnije i pop-up izlo\u017ebe #ChildrenAndGenocide Muzej ratnog djetinjstva predstavio je 14 li\u010dnih pri\u010da o odrastanju za vrijeme genocida u Srebrenici.","_seopress_robots_index":"","footnotes":""},"class_list":["post-2759","page","type-page","status-publish"],"campaignId":"","_links":{"self":[{"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/pages\/2759","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/pages"}],"about":[{"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/types\/page"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=2759"}],"version-history":[{"count":12,"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/pages\/2759\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2828,"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/pages\/2759\/revisions\/2828"}],"up":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/pages\/206"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/warchildhood.org\/ba\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2759"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}